Bolju promociju neke knjige teško je i zamislit. A još kad se zna da je knjiga Smojina i da je sačinjena od reportaža šta ih je veliki reporter skuplja po malin dalmatinskin mistima, onda joj se ništa boljega od ovoga o čemu ćete sad čitat stvarno nije moglo dogodit. Epizoda kao iz Malog Mista. Pop na misi, za oltaron, ne može virovat da je cilo misto pljeskalo “pljuvačima po hrvatskoj državi”, a posebno ne more virovat da su pljeskali novinarima Slobodne Dalmacije ...

NOVA EPIZODA MALOG MISTA:

Don Ivan protiv "Smojinih antikrista"

Piše: Vinko Vuković / Slobodna Dalmacija
Izvor: Slobodna Dalmacija

Prvo je Slobodna Dalmacija izdala knjiga šta se zove “Skitan i pitan”. Pa su je ljudi navalili kupovat. Došla in je ka tepli kruv u ovo ladno vrime. Pa su je urednik Šarac i Smojina stara ekipa počeli promovirat.

A di drugo nego po malin dalmatinskin mistima. Pa je na red doša i Pisak. Misto u koje je Smoje prvi put doša sa pet godina. I pisa je da nikad više Pisak iz njega nije izaša.

Pa je u zgradu stare škole − pravu lipoticu, eno se priča da neki lokalni tajkun ne more oči s nje skinit − na promociju Smojine knjige došlo sve šta se u Pisku moglo micat. Više od dvista svita. A iz Omiša je potega i novi gradonačelnik.

Samo je pop falija da fešta bude, ono, baš na nivou. Pa se posli promocije ostalo guštat u pečenin srdelama, crnome vinu, orahovici, višnjevači i kolačima šta su − i to sve mukte, sritni šta ih se zamolilo da pomognu − za Smojinu promociju pripremili Piščani.


Sedam dana kasnije

Pa se onda i pop pojavija. Ali ne u tu subotu, nego nedilju dana posli, na misi, za oltaron, pa je reka da se ne more suzdržat i da i on, kad su već svi na promociji govorili, i Dežulović i Ivanišević i Feđa, mora reć koju.

Pa je reka da ne može virovat da je cilo misto pljeskalo “pljuvačima po hrvatskoj državi”, a posebno ne more virovat da su pljeskali novinarima Slobodne Dalmacije.

Pa je narod osta ka popišan, mislija je da čini nešto lipo i veliko za cilo misto, da će u novinama čitat kako je Pisak jači od Marušića i Mimica skupa, kad ono, evo ti, moj narode, šta si napravija. Sve si upropastija.

U malo misto doveja si antikriste, smija se s njima, pljeska in, i još si ih posli svega najija i napija. Pa smo, to nam je posal, tili čut šta don Ivan Babić ima za obranit se, ali smo saznali da on neće ni da čuje za nas.

− Za “Slobodnu” neću govorit.

− Šta je bilo?

− Kako šta je bilo!? Meni je puno kolega svećenika reklo da su se opekli sa Slobodnon Dalmacijon. Oni bi rekli jedno, a u novinama bi izašlo drugo.

− Neće bit da je baš tako bilo.

− To su činjenice, a vi pišite šta vas je volja, ja neću ništa demantirat.

− Bilo bi lipo napisat istinu. Recimo, šta ste rekli za vrime mise i zašto ste prigovorili vjernicima koji su bili na promociji Smojine knjige?

− Neman ja s vama šta pričat kad nismo na istoj razini. Ja ću reć jedno, a vi ćete napisat drugo.

− Neću.

− Oćete. Tako su mi rekli da se u “Slobodnoj” radi.

− Nije istina.

− Kad nije istina, onda mi recite šta ste lipoga u zadnjih godinu dana o Crkvi napisali?

− Evo, baš je u nedilju izaša lipi članak o duhovnoj obnovi kod don Damira Stojića.

− Ma, dobro... Da su neke neutralne novine u pitanju, bio bih spreman na dijalog, a ovako...

− Ništa?

− Ništa.

Pa smo onda za komentar zamolili Borisa Dežulovića. Em je prvi i zadnji govorija na promociji, em je član Udruge prijatelja kulturne i prirodne baštine Piska “Puntapet”, koja je Smoju i vratila u njegovo misto.

− Don Ivan se sjajno uklopio u koncept promocije libra Miljenka Smoje. Ovo je zapravo epizoda iz Kronike našeg malog Piska, a on klasični Smojin lik: malomišćanski (malopiščanski) župnik koji s oltara napada nekršćanske pojave i crne ovce svoga stada, one kojih četvrtkom nema na klanjanju, a subotom ima na književnim promocijama, na kojima se, kako je poznato, okupljaju komunisti, Jugoslaveni i četnički vojvode − kaže Dežulović.


Vatikanski egzorcisti

Pa nastavlja:

− Smoje je don Ivana u ovoj epizodi lijepo opisao, onom svojom poznatom empatijom za redikule i gubitnike: sirotom seoskom župniku nije lako, očajan gleda kako se na drugom kraju Piska, u staroj školi, okupilo cilo malo misto, nikad u pastirskoj karijeri on u svojoj crkvi nije vidio toliko ljudi, pa u nedjelju ujutro s oltara izbacuje sav svoj jad i frustraciju.

Jer, kad se cilo misto okupi, a nije ni misa ni sprovod, to sigurno nije s Božje strane. Pa odjednom cijeli Pisak, baš kao u izvještajima talijanske komande iz ranih četrdesetih, postaje partizansko leglo: spustile se s Biokova čete partizana pa u srcu hrvatskog Piska propagiraju književnost. Pa zaključuje:

− U sljedećoj epizodi, baš kao u inverziji kultne Smojine serije, očekujemo don Ivana da na otvaranju neke izložbe u staroj školi postavi zvučnike po Pisku i pušta nabožne napjeve.

Možda dovede i biskupa iz Makarske i egzorciste iz Vatikana. A ako se i dogodi da nikoga zlo pogodi: a moj Bože, ča se može? Moglo je i svršit gore.