DUGI RAT

Nekidan je u Omišu bilo okupljanje turističkih djelatnika, uzvanika i običnog svita oko 19,30 sati ispred turističke agencije "Radmanove mlinice" - na ulazu u stari dio Omiša, u tzv. Smokvici. Svit se častio domaćim delicijama i pićem, sinjajem konobare restorana Kaštel Slanica, ali nigdi gusara?! Naravno tu je i Kapo od našeg turizma Joško Stella koji je vodio ozbiljne razgovore s kapetanicom Omiških gusara, gđom. Davorkom Deur. Svi su na okupu - A di su gusari?! Šta je ovo, ne razumin?! Gusarska večer bez njih?! ...

PREŽIVJELA GUSARSKI NAPAD!

Na čeki s Omiškim gusarima

Piše: Zorana Vuković

Kapetanica u civilu se zagonetno nasmijala i rekla: "Bit će ih, bit će. Pojavit će se kad - tad".  - A di su sad? - pitam ja, a kapetanica će - NA ČEKI!

- Na čemu? - Na čeki. - Šta ti je to? - Strpi se, rekla mi je, vidit ćeš...

Strpin se tako ja, trpin, čekam, cupkam, i ništa. Ukrcali se oni u brodice i otišli uzvodno uz Cetinu river.

Moji gusarski geni nisu mi dali mira i tako ja sa mojom asistenticom za njima - drumom, da vidim tu ČEKU, ma da to nije kakav PREPAD, napad koji se bidnim gostima sprema?!

Pratim ih ka kola crne hitne pomoći, ako koga moji gusari napadnu i ako se netko pripadne - tu sam - svega par metara od obale - spašavam uplašene.

Slikajem i čekam, a nigdje ČEKA. Čirin iza grmlja, stižem pred njihovo odredište, restoran Kaštel Slanicu. I još ništa.

Ajde dobro, bar smo se nagledale lipe naše Cetine, lipog krajolika, gledali kako brodice s uvaženim gostima brazdaju ka ulje mirnu zelenu riječnu površinu, uživamo. Stine kanjona se ogledaju, zrcale na njenoj površini. A za moje gusare - ima vrimena , ovo je tek početak gusarskih fešti koje će se priređivat svakog utorka u sezoni.

Zaokrenem se 20 m od restorana kadli BUM! Bum-BUM-BUM! PAM-PAM-PAM! I odjedanput sam u romanu o Komadantu Marku, samo što je moj Ontario ustvari Cetina, a Blafa sam ostavila doma... Jooj kroz gusto zelenilo stižu i napadaju brodice, dolaze žestoki OMIŠKI GUSARI! Lipo mi je govorija Žalosna Sova... da ostanem doma!

Barut miriše u zraku, zelenilo omagljeno od dima, pucaju s lipe naše Cetine, i ona se čak dimi, ka u filmu, ala lipote i divote!  A zločesti gusari nisu otimali s brodica blago nego žene - žene! Znaju oni šta vridi..

Nastao je metež, gužva, prelaze gusari sa svoga broda na brodice sa gostima i ne trgaju zlato, bižuteriju i svekoliki nakit, dukate, dolare, eure, traže žene - žene dajte!

Dakle to je bila ta ČEKA o kojoj mi je kapetanica Davorka tajnovito rekla - a vridilo je mučat i ne pokvarit đenje, vridilo, čekat moju ČEKU - srce gusarsko! A reklo bi se, običan utorak u predsezoni, neš ti. A kad ono praznik za oči i uši!

Ima mali milijun načina da privučemo turiste u Dalmaciju, u Omiš. Ovo je samo jedan. Omiški. Jedan od Omiških, točnije. Posegnemo li dublje u riznicu bogate povijesne i kulturne baštine naći ćemo mnoga (zaboravljena) blaga. Izvedimo ih opet na svijetlo dana. Ispričajmo priču. Omišani su to učinili sa svojom tradicijom i posebnošću - GUSARIMA.

I sad traže gusarice mlade...

A mi? Što mi čekamo? Koga 'tražimo'? Za čim posežemo u osmišljavanju naših turističkih posebnosti koje će svratiti goste željne zabave i avanture i na ove naše obale?