Novinari na Biokovu u potrazi za avanturistima u japankama

U japankama na Biokovo

Vošac je najlipši vrh Biokova. S njegova 1422 metra sve se vidi. Doli Makarska, livo Pelješac, desno Marjan, a isprid, jedan za drugin, prvi, drugi i treći Brač, a skroz isprid, ko ne viruje, neka se popne, Italija. Stvarno, sve se vidi. Samo se Česi ne vide. Baš ka i ostali turisti koji po Biokovu glume planinare, pa ih posli po države, i naše i njijove, traži. A za nać ih triba puno sriće. A sriće u zadnjih trideset godina nije imalo najmanje 20 gostiju. Krenili su, pa se zaglavili i strmoglavili. A zaglavit pa se strmoglavit na Biokovu moš di god nogon staneš. Odoli se pari ka komad dobroga brda, a odgori straši ka Himalaja. I zato smo se mi lipo spremili. U potragu za blesavin turistima šta se po Biokovu penju u japankama i bez kapi vode, pošli smo − nije red lagat − u japankama i bez kapi vode. Mislili smo da će mobitel bit dosta, a kad smo svatili da na Biokovu uglavnon nema signala (dok nas lociraju, odosmo mi), brže-bolje prišlepali smo se Dariju Odaku i njegovome Riju. Prvi je planinar i pozna Biokovo u dušu, a drugi je njemački ovčar i bolje čuva ljude nego ovce. Dario i Rio svega su se nagledali. Budalastih turista najviše. Šaljivi novinari su zadnje šta in triba ...

U POTRAZI ZA TURISTIMA AVANTURISTIMA

Ma koji vam je gušt na Bijakovu glavu u japankama izgubit?!

Piše: Vinko Vuković / Slobodna Dalmacija
Foto: Tom Dubravec / Cropix
Izvor: Slobodna Dalmacija


- Ova izgleda ka da je sa svoga pira utekla.
− A vidi njega, on je, biće, rogonjin kum.
− Dobro se upotija. Mogu zamislit šta bi sad za guc vode da.
− Česi, garant.
− Nisan siguran, ona mi nekako više baca na Slovakinju.

Avanturisti na Biokovu

Ovako su vaši reporteri divanili odmarajući na po puta do Vošca i gledajući kako nam se približavaju ona, koja ka da je s pira utekla, i on, koji biće da je bija rogonjin kum.


‘Šinjorina lipa van je haljina’

Evo ih. Rio okriće glavu čineć fintu da mu je neugodno, a mi, ka partizani, skočili prid zapuvane ljubavnike i samo šta ih za lozinku ne pitamo.

Sve smo falili. Ona je Carolina Stefanska, a on Artur. Muž i žena. Poljaci. Svaki dan su na plaži, pa odlučili, rekoše, malo za prominu otić u brdo. On u kratkin gaćama i kratkoj pamučnoj majici, a ona u biloj pripijenoj vešti. Do kolina, od one vrste šta se odnazad skidaju. On u ruci drži prozirnu kesu s bocon popijene vode, a ona za ruku drži njega. On poteže uzbrdo, a ona koluta očima.

− Caroline, imate lijepu haljinu − rugamo se.
− Oh, hvala − uzvraća Poljakinja i gleda muža ka da joj je krivo šta se zacrvenila.
− Baš ste se super odjenuli za penjanje − valjda će sad svatit na šta ciljamo.

− Ah, to − svatila je i malčice se, ka, razočarala. − Nisam ja kriva, Artur mi nije rekao gdje idemo.

A kraljina Artur sav slipljen od znoja. I ponosan šta je ženu ovako lipo iznenadija. Još malo pa su došli.

− Žedni smo, istina, ali ima na vrhu krasan planinarski dom, pa ćemo se gore napiti i odmoriti za povratak − objašnjava Poljak, a mi se gledamo, gledamo i Rija, on opet okriće glavu, da mu je u zemlju propast, pa pozdravljamo mladence i odlazimo nizbrdo.

Nismo imali srca reć in da su čitav dom, a stvarno je krasan, zakupili tinejdžeri iz Pariza, njih dvadesetak bilih i crnih, i da su sve ono vode šta je bilo, a bila su dva bidona jer gori nema ni vodovoda ni gustirne, popili ka žedni pasi. I da bi Artur svoju ženicu u uskoj vešti nazad moga lako na rukama nosit. Da i ona njega malo iznenadi.

Avanturisti na Biokovu

Vošac je najlipši vrh Biokova. S njegova 1422 metra sve se vidi. Doli Makarska, livo Pelješac, desno Marjan, a isprid, jedan za drugin, prvi, drugi i treći Brač, a skroz isprid, ko ne viruje, neka se popne, Italija. Stvarno, sve se vidi. Samo se Česi ne vide. Baš ka i ostali turisti koji po Biokovu glume planinare, pa ih posli po države, i naše i njijove, traži.

A za nać ih triba puno sriće. A sriće u zadnjih trideset godina nije imalo najmanje 20 gostiju. Krenili su, pa se zaglavili i strmoglavili. A zaglavit pa se strmoglavit na Biokovu moš di god nogon staneš. Odoli se pari ka komad dobroga brda, a odgori straši ka Himalaja.


Bižokovo? Najs, najs!

I zato smo se mi lipo spremili. U potragu za blesavin turistima šta se po Biokovu penju u japankama i bez kapi vode, pošli smo − nije red lagat − u japankama i bez kapi vode. Mislili smo da će mobitel bit dosta, a kad smo svatili da na Biokovu uglavnon nema signala (dok nas lociraju, odosmo mi), brže-bolje prišlepali smo se Dariju Odaku i njegovome Riju. Prvi je planinar i pozna Biokovo u dušu, a drugi je njemački ovčar i bolje čuva ljude nego ovce.

− Čekaj, stvarno ste mislili u japankama se penjat?!
− Nismo, ali šta da radimo.
− Ni vode nemate?
− Nemamo.
− Aj, baš da vidin dokle ćete doć.

Avanturisti na Biokovu

I, bogme, došli smo. Slobodno pitajte Darija. U japankama i bez kapi vode, usrid lita i po najvećoj žezi, popeli smo se na 1442 metra do Vošca. Znači, može se.

− A kako ćete doli?
− Lipo. Auton.

Dario i Rio svega su se nagledali. Budalastih turista najviše. Šaljivi novinari su zadnje šta in triba.

− Da mi nije muka od onega šta in se može dogodit, i ja bi se najradije smija. Uzmu jabuku, pa u šlapama krenu s plaže jer in se čini da je Biokovo odma priko puta. Džaba in je govorit, svaki misli da je najpametniji − kaže Dario, Rio kima njuškon, a mlade Francuzice se jedna za drugon skidaju. Traže vodu.

− No, no pikčer, džast voter − lipšu bidne, krasna in je ekskurzija, ma isto, kad uvate mrvu zraka, ka Lesley i Marine, priznaju da je fino na ovoj našoj planini.

− Bižokovo? Najs, najs − smijulje se Parižanke i ne sluteć da će in se za koji minut u prsi bacit dehidrirana Poljakinja u biloj vešti, ka da je s pira pobigla, i da su zeru vode i njoj mogli ostavit.

A skroz doli, di se prvi planinari − čuj, planinari − već počnu gubit, stari kombi na suncu vata boju. Ne moš ga falit. Vrata otvorena, a kroz njih noge vire. Danko Jović. Poji čele i uz cestu prodaje med. Čista likarija.


Ljudi, nemam ja 90 godina

− Biž, biž! − neće nas ni pogledati.
− Šta se desilo? Nismo ni rič rekli, a već ste nas napali?
− Niste, ali ste napisali!
− Šta van je? Ali vas je čela u mozak ubola?

Avanturisti na Biokovu

− Došla neki dan jedna iz “Večernjeg lista”, pita ona, ja odgovaran, sve kako triba, kad ono, sutradan izašlo da mi je devedeset godina. A još san je opominja da štagod ne falije! − viče Danko, ni ime neće reći pa ga s etikete čitamo.

− Ne virujen!
− Šta ne viruješ?
− Da van je devedeset godina.
− Jel ti mene čuješ, kako će mi bit devedeset kad su mi osandeset i dvi!
− Ne bojte se, mi smo iz “Slobodne”, mi nećemo falit.
− Iz “Slobodne”, kažete?
− E.
− A znate šta san ja prvo pomislija kad san vas takve vidija?
− Da smo inspekcija.

− Šta će meni inspekcija, u mene je sve čisto, ja san o-pe-ge. Pomislija san da ste se uputili planinarit.

− To vi zbog japanki?
− E, he-he-he.

I zapričasmo se tako s 82-godišnjin Vrgorčaninon. Sve nan je reka. I kako su najblesaviji Česi, i kako ih ne bi dragi Bog ferma, i kako su ga sa češke televizije snimali, i kako se posebno triba čuvat crnostriga, šta oće reć poskoka, i kako mu nije jasno koji je gušt nekome doć na Bijakovu izgubit glavu.

Avanturisti na Biokovu

A to nije jasno ni Hrvoju Škrabiću. Hrvoje je jedan od čuvara Parka prirode. Pravi rendžer iz kaubojskih romana. Ka da ste ga nacrtali. Fale mu samo šešir i konj, pa da zajaše u sumrak i lason povata svu tu manitu čeljad šta se razmilila po biokovskin škrapama i jamama.

− A šta ću, ja govorin, a oni ne slušaju. Dođu mi u japankama, tako ka i vi... Nećete valjda...?

− Nećemo, nećemo...

− Pa se raspituju za staze i putove, a najgore je šta lažu. Kažu mi da će se vratit drugi dan u punoj opremi, pa čin ja okrenen glavu, uteku uzbrdo − žali se Hrvoje s Ravne vlaške. A to je taman po puta do Svetoga Jure. Di je već bija, eno ga gazi nazad, Chris Vatteroth.

Švabo. Ima ga šta vidit. Isprid mišina, a na glavi, umisto šešira, ricasta griva.


Ne igrajte se sa suncem

− Nije još ni podne, a vi već nazad? − zaustavljamo ga.
− Ja tako uvijek. Sa suncem se nije igrati, a ovdje sunce brzo udara u glavu.

Avanturisti na Biokovu

U Švicarskoj je, kaže, sve planine prošao. Ali ovakve, istovremeno lijepe i surove, tamo nije našao.

− Čuo sam da se ljudi masovno po Biokovu gube. To se meni ne može dogoditi jer sam oprezan, prije svakog penjanja potrudim se saznati sve o planini na koju idem − ozbiljno će debeli.

− Je li ovo malo previše piva za planinara? − tapšem ga po trbuhu.
− Niks pivo! − ljuti se.
− Aha, biće ti se napuva od štitnjače.
− Was?
− Ništa, ništa.

Povezani članci

Who's Online

We have 166 guests and no members online