Bijeli Božić

Božić 1993. na čukiJebiga, zaglavio sam na terenu ljeta gospodnjega '93 godine u Istočnoj Hercegovini, a bila je zima, taman pred Božić, bila je ajme zima, sniga pola metra, gromovi su tukli, u pičku materinu su tukli. Par ljudi je i poginulo a neki su i debelo bili sjebani, nije baš ugodno biti gromobran. Ja i moj čukaški partner Bara smo relativno udobno bili smješteni u našem kamp naselju. Je da je to bila jedina kamp kućica u kvartu. Imala je sve što čovjeku treba, imala je struju, je agregat, je bilo redukcija, neka guba bi znala ukrasti gorivo da može na pivo i svašta u Dubrovnik, ali bilo je dobro, bilo je bogami i toplo, peć na drva, a drva bogu fala našlo bi se ...

BOŽIĆNA PRIČA

Bijeli Božić

Piše: Branitelj
Foto: Ratne fotografije Borka Gunjače

Bili smo pametni ljudi ja i Bara, davno smo mi otkopali ratnu sjekiru, rat je rat, moraš u ta vremena imat ratnu sjekiru, dobro, je u nas bila brabica ali služi svrsi, barem smo mogli nasjeć drva ako ništa drugo. Imali smo i podstanare, fini i uredni ljudi, Cigo je bio i motoriziran, mercedes 300D registacije NDH. Lipo je figura odmah do Kamp kućice.

božić 1993 na čuki

Čoviku je parilo da su tu zalutali kamperi iz Nurnberga, Njemačka, fini i uredni ljudi, koji imaju i pasa. Baleša se zva taj pas, punoga krsnog imena Pas koji bali vrata od mercedesa iznutra, našli smo jadnog pasa kako luta u jednom dvorištu u Mokošici, smililo nam se pa smo ga spasili.

Ponekad smo primali dobre ljude i u goste, oko tog vremena je svratio i ZeNGa, bilo ga zatvorilo na par dana u Kupare jer nije tija ići na Čuku. Nije moga, on je tija jurišat, osvajat, radit sranja. Nije moga guštat u miru i tišini Čuke, ma tko to more razumit. Je da se poziva na stare dane slave, opravdano, ali su ga odjebali i zatvorili. Nije se baš pretjerano bunio, zatvori su tada baš bili super, tamo ima svega što poštenu čoviku treba, dobra ekipa, vina i dobra dima, a ako ti je napeto i rekreacije.

Kad su ga pustili iz zatvora, mora je poštovat neka, ka ono, vojna pravila da se mora javit u svoju postrojbu. Pošto mu je moja malenkost bila zapovjednik, doša je do nas. Normalno pošto je već doša, red je da se čovika ugosti, dali smo mu krevet u kamp kućici, je da smo se malo stisli, malo izgubili na komoditetu, ali red je red, isto je čovik doša službeno. Dali smo mu marendat, popit žmul vina, ma kako češ ratovat bez vina, uvik je bilo kad se ide na teren, pola je oružje i municija a pola vino i ostalo.

I tako smo ti mi zameračili i tada ZeNGa, red je i njega nešto, izvadi iz džepa jedan stvarno lipi komad hašiša, Afganistanac, zelenkast. Van Kamp kućice je naglo pala noć, mi je nismo čuli kako je tresnula. I tako ti mi lipo zapalili lulu mira, i uz lagano druženje, pijuckanje a bilo je štokod i za marendat.

božić 1993 na čukiI tako nakon nekog vremena nam postalo malo monotono bez akcije, i tada ja kažem: Ajmo otič do kontejnera gdje se nalazi pun kurac američkog SDO-a, poklon tko zna odkuda. ZeNGa reče: Ajmo. Ja sam uzeo jednu svjetiljku, bila je noć, i mi krenemo, je da je kontejner bio udaljen nekih pedesetak metara, i put je bio širok i utaban ali noć je, nakon par metara zalutamo, ja izgubim svjetilku, padnem preko nekog zidića, ni sam neznam otkud se taj zidić stvorio tamo ali se stvorio.

Nakon nekog vremena nabasamo na kontejner, uđemo i uzmemo desetak paketa, nismo više mogli ponit, nisu ti paketi ni tako lagani, u svakom skoro deset kila. Krenemo nazad u kamp, zvjezde nam budu orjentiri, možda je to bilo svjetlo od susjeda tko to može znati, za divno čudo dosta brzo nađemo kamp. Nitko od njih nije primjetio da smo se dugo zadržali.

Kad smo unijeli te pakete, krenemo s igrom. Igra se sastoji u tome da u svakom paketu ima deset SDO paketa, a jedino što je jestivo i nije za bacit su ili čokolada ili bomboni, to nisu uspili amerikanci sjebat.

Kad smo sve pretražili i odvojili bombone, uzeli smo i kekse koji mogu poslužit za potpalu, ostalo smo bacili u smeće. Svaka kuća normalno mora imat smetlište, netko bliže a netko dalje. Kad smo to sve lipo sredili, skuvamo kavu, naložimo vatru i polako se pripremimo za spavanje, triba se i uvuč u vriću za spavanje, triba tu malo i gimnastike.

Kad smo to sve obavili, taman kad smo zaspali, problemi. ZeNGa zapoćne vikati: Kurac ču spavat, šta, ja zaspem i dok budem spavao otvorim usta, dođe miš uđe mi u usta i progrize mi drob, nema šanse da spavam. A meni se tako spavalo, i drugima isto, tako smo mu predložili da spava između mene i Cige, počeo je nešto prigovarat, mi ga odjebemo i super lipo zaspemo. Kroz san sam čuo da nešto ZeNGa prigovara, meni je bilo super, san i tako to.

Ujutro smo skuvali kavu, jedva smo uspjeli ZeNGu probudit, spava je ka zaklan. Marendali smo, uzeli opremu i spremili se za položaj. ZeNGa se normalno izgubio, valjda je naša neki prevoz do Dubrovnika, jesu ga neki zapovjednici dolazili tražit, a mi smo im rekli da mu stave soli na rep.

Na čuki je bilo ka na čuki, malo spavaš, malo se hraniš, malo zajebaješ, malo pucaš i bacaš bombe, a malo se bogami i usereš od straha. Standardno sranje. Ali ka i svaki put prođe tih par dana čuke i mi se spustimo s brda ka novi ljudi.

Kad smo se vratili naišli smo na zavidne ljude, zavidili su nam na našem smještaju, a ka razlog su naveli to da smo daleko od komande naše satnije. I zato što smo odbili dolaziti držati stražu. Bilo je pravilo držanja straže, mi nismo osporavali to, sasvim je normalno, straže u selu mora biti, ka ono rat je, ali mi nismo htjeli da idemo čuvati njih jer tko će čuvat nas, nismo blizu.

I tad su poćeli ultimatumi, prjetnje o preseljenju kamp kućice, rušenje i slićno. Tu večer je šef satnije dao ultimatum i reka da će doć u goste.

Ja i Bara smo mu odredili pripremit srdaćan doćek, na vrata smo svezali uzicu koju smo spojili na kostolomca koji je leža na stolu, cjevi uperene u vrata. Na vratima je bila mala rupica kroz koju se mogle provirit. Kad je doša šef s delegacijom svojih, ne znam jeli osjetio ili mu je netko rekao, provirio je kroz rupicu i pogled mu se sreo s otvorom kostolomca u kojem nije bio cvjeta, u biti u cijevi nije bilo metka, ali on to nije znao.

Kad je to vidio pristojno je pokucao, mi smo pitali pristojno: tko je. On je odgovorio: Panđa. Skinemo oružje i pustimo ga unutra, ponudimo ga s svime što imamo, i nakon kulturna razgovora, dogovorimo se ka razumni ljudi, više nas nije zva da držimo stražu ispred komande satnije već svatko drži stražu u svom kvartu.

božić 1993 na čukiU našem kvartu imali smo dobre susjede, Korčulane, koje priroda baš nije puno volila posebno su njih gromovi dosta tukli te zime. Bili su to dobri ljudi, posebno dva kuvara koji su nam bili prvi susjedi, posebno nam se sviđala njihova mana. Uvik su imali dobra dima a nisu znali motat, pa bi svako malo došli k nama i donili travu, mi bi smotali, zajedno popušili, oni bi otišli nešto radit i tako bi dnevno par puta svratili radi druženja.

Dobro, je da nam je znalo to malo biti i naporno, ali i za to smo imali rješenja. Bara bi repetira argentinku i opićio rafal u krov kamp kućice, svi bi se razbižali, i imali bi mir koji dan, mi bi tih dana bili u miru a imali bi i zanimaciju, popravljat kućicu jer bi bila sva izrašetana.

Jutro na Badnjak kućica je bila uredna, nije vitar ulazio nepozvan, imali smo dosta i drva, bilo je ugodno, ali falio je bor. Na tim terenima nije bilo borova, jelki ili nešto u tom stilu, nakon kratke potrage nađemo jedan stvarno lipi smrić, učvstimo ga povrh ulaznih vrata, i vidimo da imamo jedan mali problem, nemamo ukrasa za nj, jebeš božićno drvce bez ukrasa.

I krenemo u potragu, ja u komandu bojne, Bara u satniju. Dođem u komandu, sve uredno, skuvaju mi kavu i malo proćakulamo, sve u smjeh i šalu, znamo se odavno.

Osnovna kvaliteta uniforme je ta da ima dosta velikih džepa, sve zanimljivo što mi je palo pod ruku sam im pokupio, pošto na božićnom drvcu treba biti i žarulja, uđem im u sobe i pokupim par žarulja. Kad sam to obavio i što je dobro nitko ništa nije primjetio, super, u biti više nisam ima mista u džepima, pozdravim se i ka usput zaželim im sretan Božić i odem svojim putom.

Poslije su primjetili da im fali dosta toga, pa kada sam ubuduće dolazio kod njih nisu mi virovali da sam doša samo na kavu.

U komandi je uvik bilo svega blaga, jer kad donesu donaciju ili poklone što popovi prikupe po selima ili neke osobe, iz raznoraznih razloga, doniraju za gardu na prvoj liniji, sve to najprije dođe u komandu. Komanda, normalno, zadrži sve što im treba a nama obićnim čukašima daju ostatak.

Vratim se s pljenom u kućicu, ubrzo se i Bara vratio isto punih đepova. Marendamo i zapoćnemo kitit božićno drvce.

Prvo smo spojili kabel i stavili žaruljice, od 100 wati, te smo malo zatim zapoćeli obješat ukrase, razne kutije cigareta, šibice, napolitanke, sokove u tetrapaku, čokoladno mlijeko u tetrapaku, u biti sve super korisne stvari. Ja sam još obisio kost od pršuta, bilo je još pršuta na njoj, jedan nož da se ćovjek može mašit.

božić 1993 na čukiObisio sam i jednu demejanicu prošeka za zasladit se, i jednu čuturicu rakije, susjedi su ispred kučice ćekali smjene za položaje a ujutru zna i zahladit. Sve smo to lipo namjestili tako da svaki ćovjek dobre volje ima priliku da prezalogaji i da se napije kad ga put nanese ispred kampa.

Kad smo sve to lipo namistili, otiđemo na misu, zna nam je i svećenik doć, je to bilo popodne a ne polnoć, ipak smo na prvoj liniji, nevalja pretjerivat.

Kad smo se pomolili, red je bilo povirit u susjedstvo pozdravit se sa susjedima korćulanima. I tako smo krenuli u obilazak komina, odavno je obićaj na badnjak krstit badnjake.

Badnjak je kad se na kominu poslože tri velika drveta prekrižena, koja se blagoslove vinom i poslije se napravi krug s vinom tako da se svi prisutni napiju iz iste posude, što je znak zajedništva, a bili smo jedno.

Na svakom kominu bilo je svega, dobri ljudi, dobra korčulanskog vina i ostalog što čoviku treba. Bilo je pisme, zajebancije, igre i veselja, vino se pilo, i zapalilo se, nakon nekog vremena u našoj turneji ljudi su se poćeli gubit u mislima i djelima. Samo je jedan korčulanin, uvijek bio odmjeren i stabilan, pio je kao i mi, pušio je isto, ali je ostao normalan, bilo mi je totalno čudno.

Kad sam upitao prijatelja kuvara: šta je s njim, kuvar mi je rekao: pusti, njega ti je klepnuo grom, kad ne uzme ništa tad je totalno u kurcu, uvik mu triba dvi tri litre vina, i desetak jontova i kad to uzme postane normalan, kakav je bio prije groma.

Kad smo obavili posjetu susjedima, pijani i nadimljeni, teturajući se uputima kod svojih, članovima naše satnije koji su bili u i oko komande satnije. Nije nam bilo jednostavno, bila je to strašna turneja, gubili smo se pomalo, ali red nam je nalaga da svratimo.

Kad smo došli tamo, bilo je svega, neki su pili i veselili se, neki su pametovali i moralizirali, bilo je i pucanja, i pušaka i živaca. Nekima je alkohol izaziva crnjake i nepravde. Dragi je malo pripit i ljut ka pas organizira kaznenu ekspediciju na komandu bojne, zato što lada niva koja je obećana satniji završila u komandi.

Rijetki su ga podržavali i bili spremni slijedit, ja i Bara smo ga podržali, Dragi je bio ljudina i dobar ćovik, dosta dugo smo na čuki bili zajedno, i ako on kaže da je nepravedno, ja mu virujem. Samo tada nisam ima snage, a bogami ni volje da idem u juriše i ispravljanje nepravde.

Ja sam za revolucije usred bijela dana i ćistog mozga, Dragi je to zna. Većina ostalih su isto mislili da je u pravu ali nisu se htjeli zamjerit, oni su se uvjek tako postavljali jeba im pas mater oni su i doveli do toga da je sve ovo sranje kroz gusto granje.

Usred sve te rasprave odjednom dođe Bača, ka i on malo svratio, tu se nalazio Panđa koji se u raspravi držao po strani, normalno ipak je on zapovjednik satnije, kad su se njih dvojica ugledali, poćnu se vriđat, obadvojica su bili dobrano uliveni, vriđanje nije imalo nikakve veze s nićim, čisto se nisu mogli podnit.

Rić po rić, nastane guranje i udararanje, mi skoćimo poćnemo ih smirivat, drž jednog, drž drugog, rastavi, hvataj, smiri jednog, smiri drugog, drž nedaj, jedva na svu muku uspijemo ih smirit. Baču uspijemo nagovorit da se vrati svojoj ekipi. Usred sve te strke mi se totalno otriznimo, kao da nismo ništa ni pili ni pušili, jebiga sranje, ja i Bara zakljućimo da nam tu nije misto i vratimo se u mir i ugodnost našeg kampa.

Bilo je u kamp svega, a nakon nekog vremena svratilo je i dobri ljudi, došla je i žena, Viki je bila malo divlja ali dobar čovik, duševna, vratila se iz Australije devedeset druge godine da bi pomogla u obrani. I tako sve uz smjeh i šalu, malo vina, malo dima, malo hrane, nakon nekog vremena lipi party, pisma i sve. 

božić 1993 na čukiTaman kad smo se, što se kaže, raspojasali, nastane oko kampa neka gungula, neka ubrzana aktivnost, kamioni prođu kraj kampa. Ne prođe dugo dođe Dragi, zapovjednik našeg voda, i reče nam da je pao položaj kojeg su držali korčulani, naši susjedi, i da treba hitna akcija, vratit položaj, i da naša satnija sastavlja interventnu skupinu, desetak ljudi iskusnijih, ja i Bara smo jedni od tih, reka je da se spremimo i da dođemo do komande satnije s opremom, tamo čeka kamion da nas prebaci bliže čuki, kad je to reka otiđe.

Ja i Bara se pogledamo, a bili smo sjebani i usporeni tada, ali štaš kad treba, mi se poćnemo spremat lagano, mozak mi je u poćetku malo štrokava ali u tom odmjerenom spremanju, sve smo bili bolji i bolji. Kad smo sve uzeli, opremu, oružje, municiju, uputimo se do udaljene komande, tamo gungula, svi nešto viću, trče, svađaju se, prepiru.

Mi lagano uđemo u komandu, do skladiša oružja, napunimo đepove ručnim bombama i trenutnim tromblonima, uzmemo i još municije, nikad ne znaš, izađemo i sjednemo u kamion koji je bio ispred komande. Nije nikoga bilo u kamionu bili smo prvi koji su bili spremni. Ostatak intereventnog još se nije spremio, a svi su bili smješteni kraj komande.

Ja i Bara zapalimo duvan, pogledamo se i vidimo da smo spremni na sve, a bili smo i nestrpljivi da krenemo, uvjek je vrime presudno.

Nakon desetak minuta čekanja, kad smo vidili da se ostatak intereventnog nije spremio, popizdimo, izađemo iz kamiona, proderemo se da koji im je kurac, šta ne idu, što izazove još veću gungulu.

Nakon nekog vremena dođe informacija da ne treba ići na intervenciju, da su korćulani povratili izgubljeni položaj.

Mi ostanemo u komandi još neko vrijeme, da ćujemo informacije o tome šta se je desilo, ima li ozljeđeni. Sjednemo oko komina, odložimo oružje kraj vrata komina i sjednemo se ogrijat. Kad neki mulac, obožavatelj oružja, poćne prčkat oko mog kostolomca, zakoći ga, ja popizdim.

Zamalo ga nisam izubija puškom preko kostiju, odustanem jer nije red, već se zblanim i rećem mu: da koji je njemu kurac otkud mu pravo dirat tuđe oružje, koji kurac on oće, oće li da poginem, ako ja držim otkoćenu pušku bez metka u cijevi jer sam  tako navika i osjećam sigurnije, otkud njemu pravo da to minja, da mi nismo ovdje štrc brc, već smo u ratu, šta on misli. Jedva sam se smirio, što je najgore on ništa nije shvatio ni razumija. Prijatelji mi skuvaju kavu i reću ma ko ga jebe, mulac, tek je doša u gardu, neće dugo, lagano se smirim.

Nakon nekog vremena dođu informacije o tome šta se desilo korčulanima.

Izgleda da su na ćuki imali dosta alkohola i trave, ipak je Božić slavlje i veselje. Ekipa se zapila i valjda su naložili veliku vatru na čuki, sve je bilo u redu dok nije bilo vitra, a tada je zapuva vjetar sa sjevera i iskre su poćele letjet u njihovom smjeru.

Pomislili su da četnici pucaju na njih, svjetleći metci, uhvatila ih je panika, i tako su utekli s čuke, poslije su se od panike otriznili, ugasila se vatra, i tako su se vratili na položaj, ponovo ga osvojili.

Tada oko vatre poćnu pametne priće o tome, ja i Bara vidimo da nam tu nije misto, uputimo se nazad, našem domu.

božić 1993 na čukiDođem do kamp kućice uhvatim za vrata, nisu se dala otvorit, bio sam zbunjen i nadrkan, koji kurac, povućem iz sve snage, ništa. Nakon par bezuspješnih pokušaja, vrata se otvore iz ćista mira, Cigo. Unutra Viki, meni svane i bude mi žao što nisam odma skonta, ali jebiga ko će sve. Nakon nekog vremena ode Viki, Cigo nas mrko pogleda i promrsi kletvu, mi ga pogledamo i zacenemo od smija, bilo je dobro.

Prića za laku noć nam bude ona prića o tipu koji je bio na ćuki par dana i kad se vratio u selo naša je jednu curu, koja je htjela seks, kad su krenuli da to obave, čim ga je dotakla, on svrši, zapale cigaretu, odmore malo, ona ga poćne mazit, hoće ponovo, on je pogleda i reće: Curo što se mene tiće ti si za me jebana. I ode.

Tako sve fino, trezveno se spremimo za spavanje. Ujutro se spremimo za položaj, odemo na čuku odradit smjenu, sve uredno, bez incidenata s njihove strane. Sutradan dođe smjena, mi se spremimo i krenemo doma među svoje, za provest ostatak božićnih blagdana i novu godinu bez zveckanja oružja.

Dođem doma, operem se, većeram, užicam u starog neku lovu za pivo, dođem u birc, kad tamo pun kurac ustaša iz Berlina, pivaju ustaške pisme.

Zajedno sa mnom je doša u kavanu i Ćimpro. Odjednom on popizdi, ja ostanem totalno paf jer Ćimpro nije tip koji se voli tuć i radit sranja, uvijek je miroljubiv i u životu je uvik bio pusti me stat.

Meni smišno, ali budem spreman na sve, dođe Ćimpro do šanka i poćne hodat oko ustaša, kraj svakog stane i udre ga laktom u rebra, nitko se od njih nije ni okrenuo, prestanu pivat, kad su popili i platili, izgube se preko vrata, nisu se više vratili dok smo se mi nalazili u kavani.

Bilo je dobro tih dana, puno zajebancije, igre i veselja. Bio je rock n' roll.

Meni i Ćimpri je bio hit ona pisma koja ide: Kažite tko nam je ukrao san i zašto ja nikad neću vidjeti Pariz.

Povezani članci

Who's Online

We have 169 guests and no members online